Dr Dragiše Mišovića 1/2, Čačak, 32101, Srbija

UVODNA REČ

Objavljeno dana 01. 11. 2015

Piše: dr Goran P. Ilić

Goran Ilic Autor članka je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i zamenik predsednika Ustavnog suda Republike Srbije.

Bejah pre neki dan pomalo zatečen, a u isti mah i počastvovan pozivom mog uvaženog kolege i nekadašnjeg studenta g. Aleksandra N. Đorđevića, advokata iz Beograda, da napišem tekst za novi blog koji će se nalaziti na sajtu Advokatske komore Srbije. Gospodin Đorđević mi je u svojstvu urednika objasnio da je blog zamislio kao mesto na kojem bi svekolika pravnička struka imala priliku da raspravlja o pitanjima praktičnog, teorijskog, konkretnog ili načelnog karaktera, a moj bi prilog debatu trebalo da pokrene. Prvi utisak mi je bio da sam dobio relativno lak zadatak, jer je oblast kojom se bavim nalik gradilištu na kojem se već skoro dve decenije odvijaju intenzivni radovi. Iako se njihov završetak još ne nazire, činilo mi se da iz postojećeg kaznenog prava nije teško izdvojiti jedno, dva ili čak nekoliko pitanja procesnog ili materijalnog karaktera o kojima bi se dalo raspravljati.

Ponešto bi se dalo napisati o opravdanosti uvođenja kazne doživotnog zatvora, preklapanju prekršajnih i krivičnih inkriminacija i (ne)mogućnosti vođenja postupka zbog presuđene stvari, potrebi postojanja privrednih prestupa kao posebne vrste kaznenih dela u našem pravnom sistemu ili zakonskim odredbama o odgovornosti pravnih lica za krivična dela koje su praktično ne primenjuju. A tek o važećim zakonskim propisima o krivičnom postupku kojima se prigovara da „udaljuju“ materijalnu istinu iz sudnice, dovode u pitanje jednakost oružja privilegovanjem javnog tužioca na štetu okrivljenog ili produbljuju problem nerazumnog trajanja postupka. Diskusiju sam mogao da otvorim i iznošenjem stava o zahtevu za nezavisnošću javnog tužilaštva kojom bi bila osnažena postojeća samostalnost ove institucije ili osvrtom na dilemu o jednom ili više apelacionih sudova u cilju ujednačene primene prava.

U proteklom periodu mi je pažnju privukla i rasprava (vođena povodom jedne sudske odluke o rehabilitaciji) o mogućnosti primene prava na pravično suđenje u krivičnim postupcima koji su vođeni nakon Drugog svetskog rata. Ova tema mi se učinila pogodnom zbog uloge branioca i (ne)mogućnosti da u toku krivičnog postupka kontaktira s okrivljenim, a naročito zbog činjenice da je zbog obavljanja svoje profesionalne dužnosti proglašen za državnog neprijatelja i za to „primereno“ osuđen. Pod uticajem naše svakodnevice lomio sam se da kažem koju o značaju poligrafa za trajanje (da ne kažem, izostanak) krivičnog postupka, medijizaciji pojedinih krivičnih slučajeva, povišenom pragu tolerancije koju javne ličnosti treba da pokažu u odnosu na medijsko izveštavanje, delotvornosti zahteva za zaštitu zakonitosti kao uslovu za izjavljivanje ustavne žalbe … I našlo bi se tu još poprilično stvari za navođenje.

S obzirom da su teme koje pominjem u najvećoj meri vezane za oblast krivičnog odnosno kaznenog prava, a zamisao urednika bloga g. Đorđevića je da kolegama pravnicima pruži priliku za raspravljanje i o pitanjima iz oblasti građanskog, upravnog ili privrednog prava, zaključio sam da je neumesno da se u uvodnom tekstu bavim određenim pitanjem, već je bolje da u prostor koji je preda mnom samo suzdržano zakoračim odnosno da na putu koji je pred nama ostavim zapis uopštenog karaktera ostavljajući tako mogućnost koleginicama i kolegama koje dolaze nakom mene da biraju pravce kojima će se kretati.

Ipak, ne mogu a da se ne zapitam da li nam izobilje pravnih pitanja, protivrečnosti, neodumica i sporova koje vodimo u vezi s temama koje se odnose na našu struku ne govori možda da pravo kod nas još uvek nije pustilo koren na način na koji se to zbilo u zemljama koje s razlogom nazivamo pravnim državama. Vladavina prava jeste ideal koji nam izmiče kao senka Petru Panu, ali dok je drugima ona na dohvat ruke i umakne im u poslednji čas, nas odlikuje nedostatak odgovarajućeg instutucionalnog supstrata u okviru kojeg bi senke mogle da nastanu odnosno pravo da zaživi.

 Ne želim da prihvatim ideju da je to stvar ovog podneblja, da takvi kakvi smo jednostavno nismo u stanju da shvatimo važnost prava, već se ponašamo stihijski kao reka koja, kao što Andrić reče, ne da mostu na sebe. Posao koji nam predstoji još uvek je u velikom meri sizifoski, pa bi mu valjalo pristupiti na način kako je to naš veliki pisac svojevremeno napisao u jednoj posveti. Naime, s obzirom da su sve Drine na ovom svetu krive jasno je da nikada nećemo uspeti da ih ispravimo, ali to ne znači da smemo prestati da to činimo.

Blog koji počinje danas da živi doživljam upravo kao jedan takav pokušaj. I to više nego podoban.

Prof. dr Goran P. Ilić

Izvor: https://blog.aks.org.rs/p>

SRODNE OBJAVE

VAŠ KOMENTAR

four × 2 =