Dr Dragiše Mišovića 1/2, Čačak, 32101, Srbija

O ADVOKATURI I SUDSTVU

misa-majicPoziv uvaženog kolege Aleksandra N. Đorđevića da napišem tekst za blog Advokatske komore Srbije, naterao me je na razmišljanje. Čime je uopšte prikladno obratiti se advokatima iz ugla sudije? Šta objaviti na blogu profesije koja nesumnjivo ne vapi za novim sudijskim stavovima i mišljenjima, a da ne bude deplasirano, pretenciozno ili pak, preterano apologetski?

Kao sudija, obično pišem o sudstvu. O uslovima u kojima je nastajalo, (ne)mogućnosti da se izgradi kao nezavisna grana vlasti, uzrocima stanja u kojem se danas nalazi… Ali šta je sa advokaturom? Može li se o srpskom sudstvu i borbi za osvajanje sudske vlasti ozbiljno govoriti ako analiza ne obuhvata i drugi najznačajniji činilac jednačine zvane „srpsko pravosuđe“? Nisam li, izbegavajući da se u proteklom periodu pozabavim i pravozastupnicima, načinio metodološki propust? Naposletku, postoje li skriveni uzroci dominacije metoda koji ove, nesumnjivo zavisne, varijable redovno posmatra i opisuje odvojeno?

U ovakvim razmišljanjima, možda paradoksalno, okrenuh se najrizičnijoj opciji. Poput studenta koji u strahu od otkrivanja najslabije spremljene lekcije, u ispitnoj groznici započne izlaganje nedovoljno shvaćenom kontroverzom, tako se i ja, gonjen iracionalnim i nedovoljno spreman za škakljivu temu, opredelih za pisanje o advokaturi i njenom odnosu spram sudstva. Ni manje ni više no advokatima o njima samima! Delimično opravdanje za ovo hazarderstvo pronalazim u uverenju da je pokretanje ovog pitanja, iako zakasnelo, možda nužnije nego ikad.

U sistemu jedinstva vlasti u kojem je nastajala većina onoga što danas prepoznajemo pod odrednicom „srpsko pravosuđe“, sudstvo i advokatura razvijali su se kao dva srodnika od kojih se jedan našao „u milosti“ a drugi „u nemilosti“ posleratnih vlastoržaca. Decenijama, sudstvo je mahom bilo rezervisano za „decu pobednika“, „proverene“ juriste, „poštenu inteligenciju“ ispravnih uverenja i revolucionarnog pedigrea. Sinovi i kćerke generala, prvoboraca ili zaslužnih političara, bili su okosnica pravosuđa koje danas poznajemo. Oni su modelirali srpsko sudstvo prema sopstvenim „kalupima“, potrebama i uverenjima. Advokatura je za to vreme, iz vizure revolucionarne vlasti, predstavljala utočište poražene strane, reakcije, buržoaskih simpatizera, jednom rečju „sumnjivih“ tipova. Kao što je jezgrovito opisano u paradigmatičnom dokumentu UDBE iz 1952. godine, advokatura je za tadašnju vlast oličavala branšu „bivših režimlija, veleposednika, ljudi niskog morala i derikoža, koje ne pokazuju nikakve znake progresa i socijalističkog načina mišljenja“.

Zazor komunista od advokature imao je realne osnove. Tokom decenija radničkog samoupravljanja, advokatura je pritajeno čuvala duh reakcije i neke vrste latentnog građanskog otpora. Biti advokat, najčešće je značilo i biti drugačiji… Potencijalni „izdajnik“, intelektualac – smutljivac, osoba kod koje se ide na slavu i u čijoj se kući šapuće. U opštem talasu simplifikacije, ruralizacije i primitivizma, advokatura je negovala „šmek“ zaboravljene i prezrene aristokratije.

Ovakva svojevrsna „getoizacija“ advokatrure tokom godina u kojima je razvijano savremeno srpsko pravosuđe, doprinela je nastanku insteresantne evolutivne pojave. Uz Srpsku pravoslavnu crkvu, advokatura je na ovim prostorima u Brozovo vreme jedina uspela da sačuva makar i formalnu samostalnost. U vreme sveopšteg podruštvljavanja, advokatura je nekim čudom uspela da ostane „privatna“. Kako su znali i umeli, advokati su uspeli da sačuvaju profesiju od kolektivizacije i petoljetki. Bez obzira na činjenicu da su (kao i kod izbora posleratnih patrijarha), u odabiru advokatskog rukovodstva odlučujuću ulogu verovatno imali pre najuži partijski krugovi nego skupštine komora, pa i na činjenicu da je vlastima, dajući privid demokratičnosti režima, disidentstvo advokature donekle i odgovaralo, „privatna“ profesija je preživela „vunena vremena“.

Za to vreme, „poštena pravnička inteligencija“ koja se gnezdila u sudstvu i tužilaštvu, uglavnom je bila pošteđena borbe za opstanak. Jedino što se od nje očekivalo bilo je da sluša, prede i prihvata revolucionarni moral. Međutim, ako bi ove malobrojne zadaće ispunila, bila bi stambeno obezbeđena, uz garantovan ugled, letovanje na Jadranu, posao za dete, veze, kredit i kola… Kasnije će ova „Dembelija“ i odsustvo stimulusa koji bi uzrokovali značajniji evolutivni razvoj, „poštenu pravničku inteligenciju“ gotovo u potpunosti učiniti nesposobnom za štošta u dinamičnijem ambijentu (do granice preispitivanja opravdanosti dalje upotrebe odrednice u čijem korenu se nalazi reč „intelekt“), ali to je već neka druga priča. O ovom delu „familije“ sam već dovoljno govorio, tako da čitaoca upućujem na ranije tekstove.

Od kakvog je značaja za stanje u srpskom pravosuđu ovo istorijsko podsećanje? I zašto ponovo zamaram analizom vremena koje je davno prošlo?

Činim to isključivo u uverenju da opisana slika podeljenog „državno-privatnog“ pravosuđa, (sudstva (i tužilaštva) sa jedne i advokature sa druge strane) i danas, u značajnoj meri determiniše karakter zajedničke profesije. Iako je ideologija koja je poslužila kao osnova na kojoj je iskopan strukovni „rov“ makar formalno odbačena, iako su stasali i neki novi „klinci“, podele u „pravosudnoj familiji“ i istorijske hipoteke čine da i danas advokati i sudije jedni na druge gledaju s podozrenjem, kriju međusobne brakove i doživljavaju se kao srodnici koji su dugo živeći odvojeno, ostali bez zajedničkih tema.

Osećaj udaljenosti spram pravosudnih „privatnika“ valjda i dalje sudiji omogućava da, u pauzama suđenja, „nekažnjeno“ ćaska sa državnim tužiocem, ali ne i sa braniocem, kao predstavnikom „sumnjivog“ privatnog sektora. Baš kao što i osećaj prezira prema „pravnicima na budžetu“, advokatima „daje za pravo“ da i danas većinu sudija poistovećuju sa potrčcima partije na vlasti.

Zašto o ovome govorim? Zašto se ponovo izlažem nerazumevanju i potencijalnoj osudi obe strane?

Zbog toga što smatram da je davanje odgovora na pitanje kako izlečiti domaće pravosuđe nemoguće bez stavljanje tačke na latentni, zamrznuti sukob sudstva i advokature, čiji koreni sežu duboko u vremena u kojima je „državno-privatna“ distinkcija predstavljala okonsicu oktroisane kulture. Pokrećem ovo škakljivo pitanje zato što sam siguran da bi obe „strane“ daleko lakše uspevale da ostvare sopstvene ciljeve, kada borbu koju vodi „drugi tabor“ ne bi posmatrale kao unutrašnje-političku stvar udaljene strukovne latifundije.

Zar je potrebno posebno naglašavati da bi prošlogodišnji protest advokata bio daleko brže okončan, a možda i nepotreban, da su sudije prepoznale da ono zbog čega je „ustala advokatura“ nije samo pitanje advokatskog privatničkog buđelara? Zar je nužno isticati da bi rezultati reformskog debakla iz 2009. godine bili kudikamo manje štetni za sve, da je advokatura prepoznala da pitanje laičkog eksperimenta in vivo, nije samo problem sudstva? I zar je potrebno istaći da bi u oba ova slučaja jedinstveno ustajanje u odbranu struke predstavljalo daleko ozbiljniji odgovor političkoj moći koja se poigravala sa interesima profesije i njenim dostojanstvom?

Jer, kome je danas u interesu očuvanje stanja u kojem u pravosuđu i dalje postoje latentno zavađeni tabori? Nije li održavanje tinjajućeg, iracionalnog animoziteta između „državnog“ i „privatnog“, najsigurniji zalog dalje razjedinjenosti celokupno degradirane i gotovo prezrene branše? Nije li insistiranje na neophodnosti različitih puteva edukacije, selekcije i nemešanja najefikasniji vid daljeg neprirodnog usitnjavanja profesije kojoj je, verovatno više nego ikada, potrebno očuvanje i okupljanje svih postojećih potencijala? I nije li i samo pravosuđe, sa obe strane, učinjeno saučesnikom u ovoj svojevrsnoj profesionalnoj segregaciji?

No, odakle krenuti i kako načiniti prvi korak?

Razjedinjena, „šarolikog“ kadrovskog potencijala i od strane novokomponovanih pravosudnih para-profesija potisnuta u borbu za sopstvenu egzistenciju, advokatura je ipak i dalje najslobodniji deo srpskog pravosuđa. Višedecenijska borba za preživljavanje u tržišnim uslovima privređivanja, stvorila je od advokature branšu daleko otporniju na pritiske i daleko manje zavisnu od hirova izvršne vlasti. Pored toga, usuđujem se reći da je čak i danas, iako je i među advokatima u tom pogledu stanje daleko od idealnog, ova branša u prednosti i kada je reč o broju intelektualaca „po kvadratnom metru“. Već i sama ta činjenica dovoljna je za zaključivanje da advokati još uvek predstavljaju jedan od najzdravijih i svakako najmanje zaplašenih delova obolelog srpskog pravosudnog aparata.

U tom smislu, verovatno je, ako ne najpravičnije, a ono najrealnije da inicijativa za okončanjem „nepriznatog rata“ i istovremeno započinjanje nove borbe, ovoga puta za uspostavljenja sudske vlasti na ovim prostorima, najpre potekne sa ove strane. Advokatura jedina danas ima snage i slobode da sa mrtve tačke pokrene nikada započeti proces. Ma kako paradoksalno zvučalo, ona je jedina koja u gangrenoznom stanju u kojem se srpsko pravosuđe nalazi, može predstavljati snagu koja će započeti, ovaj put nužno zajedničku, borbu. Borbu koja će, kada jednom bude započeta, trajati dugo i u kojoj će se „rame uz rame“ nalaziti nekada podeljeni, a danas jednako „podjarmljeni“ pravnici.

Advokatura to može. Pitanje je da li to i hoće. Nepoznanica je da li će u započinjanju borbe za sudsku vlast ona pronaći sopstveni interes, za koji sam siguran da postoji. Da li će na sebe preuzeti vizionarsku ulogu Britanije 1940. godine, u beznadežno demoralisanoj, porobljenoj Evropi. Motiv bi možda trebalo da traži i u činjenici da za razliku od nje, druga strana nema tu slobodu izbora. Naslednici „poštene inteligencije“ u uslovima vazalne zavinosti od egzekutive, borbu za osvajanje sudske vlasti čak i da žele, samostalno ne mogu započeti.

Autor: Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu

Preuzeto sa: https://blog.aks.org.rs…

VAŠ KOMENTAR

seventeen − 9 =