Поштоване колегинице и колеге,
у прилогу вам достављам сјајан текст адвоката др Слободана Стојановића из Београд, једног од наших најбољих познавалаца међународног и међународног кривичног права.
С колегијалним поштовањем,
Вељко Делибашић
Др Слободан Стојановић
адвокат из Београда
АДВОКАТУРА И ПОЛИТИЧАРИ
Несумњиво је да оваква тема подразумева безброј аспеката који се такорећи свакодневно испољавају на просторима ове државе. На овом месту се даје само један мали сегмент тог односа, чини нам се веома битан.
Заправо, ради се о тексту који је аутор овог рада лично и самоиницијативно предао тадашњим функционерима Српске напредне странке Томиславу Николићу и Александру Вучићу, а који се овде даје у интегралном тексту. То је учињено у пролеће 2012.г. Политички речено, са жељом да се стручно помогне у кампањи против дотадашњих властодржаца у Србији. Но, политика никад није била преокупација овог аутора и права и најискренија жеља је била да се описане аномалије више никад не понове, да се штеточине уклоне са места на којима могу чинити овакве штете, као и да кривично и материјално одговарају за своја дела. Нажалост, иако су личности промењене, модел понашања у међувремену ни најмање није промењен, што је и резултирало коначним опредељењем да се овај текст објави.
ТРИ КАПИТАЛНА МЕЂУНАРОДНА СУДСКА ПОСТУПКА И ОДГОВОРНОСТ ВЛАСТОДРЖАЦА СРБИЈЕ
Просто је невероватно колико мало пажње је посвећено међународним судским поступцима у којима је Република Србија у последњих пет година била главни актер и који су се на најнеславнији начин по њу окончали. Поступцима који су направили неизбрисиву историјску катастрофу интересима Србије и њених грађана, а за које је скоро искључиво заслужна актуелна политичка власт.
Ради се о поступку по тужби БиХ против Србије због геноцида у завршном делу пред Међународним судом правде у Хагу, поступку пред Генералном скупштином УН и Међународним судом правде ради саветодавног мишљења о декларацији независности Косова, као и поступку против Ејупа Ганића због злочина у Добровољачкој ул. у Сарајеву пред судом у Великој Британији.
Завршни део поступка по тужби БиХ по Конвенцији о геноциду никако не може служити на част било којој озбиљној држави.Властодршци Србије су упутили, по свом избору веома слабу екипу која ће представљати Србију. Практично, пред судом су признали геноцид, па се суд даље није много ни упуштао у његово постојање, посебно на страни државе као правног лица. А онда су, да парафразирамо суштину, рекли: све је крив Милошевић, а не ми. Крајње неозбиљно чак и за лаике у међународном праву. И то по тужби за геноцид која је упућена три године пре Сребренице, коју је потписало неовлашћено лице у име једног мањег дела државе БиХ, а која је започета чак и тиме што је у БиХ негирано постојање српског народа.
Познатом ставу Међународног суда правде који је изражен у његовој пресуди од 26.02.2007.г. у огромној мери је допринео главни представник (агент) Србије пред тим судом (Р. Стојановић). Цитираћемо посебно параграф 215. Пресуде:
” На крају усменог дела поступка странке су у широкој мери биле сагласне о значају материјала Трибунала. Тужилац је од почетка придавао највећи значај томе, Тужени је то у почетку оспоравао (док су били ранији представници Србије – примедба СС) али је током усменог излагања (у завршној фази, доласком Тадићеве екипе – примедба СС) то у најглавнијем изменио. Према речима главног заступника (агента) Србија сада своје ставове базира на јуриспруденцији Трибунала чиме се уствари дистанцирала од раније заузетих позиција. Ипак, заступник је извршио одређено разликовање тог материјала: “Не сматрамо да целокупан материјал Трибунала за бившу Југославију има исту релевантност или доказну вредност. Ми се првенствено ослањамо на пресуде првостепених и Жалбеног већа Трибунала, будући да се може сматрати да једино пресуде установљавају чињенице о злочинима на поуздан начин.”
Тиме је наша страна дала сагласност да Међународни суд правде примени чињеничне и правне квалификације о злочинима у Сребреници искључиво на основу тада већ правоснажне пресуде Трибунала у случају Крстић (донекле и Благојевић)без сопственог удубљивања након чега се Међународни суд правде потпуно ослонио на чињеничне и правне квалификације Трибунала о геноциду у Сребреници.
Судско веће Трибунала у предмету Крстић, којим је председавао судија из Португалије А.Родригуес и који је “пресудио Сребреницу” (сада је судија Уставног суда Косова, то нико не примећује), у истом времену, наизменично по 15 дана, судило је и предмету Квочка и др. где сам наступао као један од бранилаца и никако ми није уливало поверење, чак и у погледу много једноставнијих ствари него што је геноцид. Даћу само пар примера њиховог рада. Тако, мог брањеника је осудило за једно убиство на основу исказа два сведока који на потпуно различити начин интерпретирају исти догађај, а један од њих је препознао извршиоца само по одсјају на таваници фарова његовог аутомобила, док је то судско веће истовремено потпуно прећутало исказе 11 сведока, већином жртава о томе да то није учинио мој брањеник. Исто тако, осудило је мог брањеника због пребијања једне жртве само на основу исказа те једне једине особе иако га та особа није могла ни у судници препознати између четири лица, а Трибуналу је приложена и болничка документација да је осуђени у време пребијања боравио у болници због ампутације прста. Најзад, прави бисер тог већа је дат у параграфу 560. пресуде Квочка и др. од 2.11.2001.г. где исто наводи да је један од стражара учинио и полну дискриминацију јер је силовао само жене а не и мушкарце.
Но, значајније је да сам, имајући у виду могуће импликације паралелног судовања Међународног суда правде по тужби БиХ и Трибунала у Хагу и то по неколико истих питања, октобра 2000-те године покренуо пред Трибуналом интерлокуторни поступак ради утврђивања односа та два судска органа унутар УН и њихових међусобних одлука. Учинио сам то управо са намером да одлуке Међународног суда правде не буду никако везане за одлуке Трибунала и да се предупреди оно што се догодило у пресуди из 2007.г. Тај поступак који је трајао 15 месеци и који је окончан одлуком Жалбеног већа Трибунала био је пропраћен једино из Вашингтона (Wасхингтон Цоллеге оф Лаw, Хуман Ригхтс Бриеф, Вол 9, Иссуе 1 (2001), док су представници Србије пред Међународним судом правде показали савршену незаинтересованост за то.
У сваком случају, свака озбиљна држава би такве тешке квалификације, као што је геноцид, изложила једној далеко озбиљнијој провери пред Међународним судом правде, посебно с обзиром на скепсу, чак и највећих светских ауторитета по питању геноцида (напр. W.Сцхабас) када је реч о пракси Трибунала, па чак и неких колебања код самог Трибунала. Зашто то није учињено, одговорни су на првом месту селектори екипе која је послата пред Међународни суд правде да призна геноцид.
Друга судска процедура односи се на саветодавно мишљење које је 22.07.2010.г. дао Међународни суд правде у Хагу, по резолуцији Генералне скупштине УН бр. 63/3 од 08.10.2008.г. а која је донета на иницијативу Србије. Питање које је, како Међународни суд правде каже, дословце формулисано од стране Србије (в. параграф 53. саветодавног мишљења), а које гласи:
– да ли је декларација независности у складу са међународним правом.
Односило се то на Косово, али је питање, каже Међународни суд, и принципијелно постављено.
Ко је формулисао овако питање које, од свих могућих питања, једино гарантује сигуран неуспех? Упркос томе што је могао у вези статуса Косова поставити било које питање.
Питање је формулисао В.Јеремић, тада министар иностраних послова, а сада још и “Председник Новака Дјоковића и др”, па и кандидат за “Председника Света”. Изгледа, добар правник и добар тенисер, иако је завршио техничке науке. Али завршио је и програм грчког богаташа Коккалиса предвиђен за студенте Југоисточне Европе у харвардској Кенеди школи, што ипак није баш исто као и “магистрирао на Харварду”, како му то често пише. Тамо је морао сазнати који је најважнији празник у САД. То је 4. Јули или Дан декларације независности. Сећање на 4.7.1776. када је више северноамеричких колонија донело декларацију независности од енглеске круне. И сада ће, док се сваке године широм САД слави декларација независности, Међународни суд правде донети одлуку да декларација независности није у складу са међународним правом. И из тога даље, да САД нису ни држава. А Африку, Азију и Ј. Америку, где је донето много десетина, ако не и више декларација независности, посебно од колонијалног ропства, нећемо ни помињати.
Овакво питање не би никоме сугерисао ни адвокат почетник у неком најбаналнијем сеоско-комшијском спору. Питамо се само да ли је ово питање било само веома глупо, или веома злонамерно по Србију, или обоје?
Како каже Повеља УН (чл. 96.) и Статут Међународног суда правде (чл. 65. ст.1.), пред тим судом се могу постављати искључиво правна питања. Пошто и иначе игнорише и омаловажава све правнике у Србији, Б. Тадић, вероватно да би још више појачао шансе за неуспех, пред тај Суд шаље – историчара ! Његовог саветника Д.Батаковића. Могуће је да је добар историчар, нисам компетентан за те оцене, али у Хагу није уопште било речи о историји него о сложеним питањима медјународног материјалног и процесног права, што су “шпанска села” за једног историчара. Сем тога, вођа правног тима пред највишом судском инстанцом на свету – није правник ! Ово сигурно ни Хитлеру, нити Стаљину не би пало на памет, они су у оваквим случајевима ипак постављали правнике иако их баш нису волели.
Изгледа да у “нашем врху” преовладава став да правнике треба стављати у пољопривреду да је својим знањем унапређују, како је то учињено и са нашим министром Петровићем.
Наравно, Србија је и у том поступку изгубила, нисмо информисани само колико све то кошта и зашто то треба да плате грађани Србије. Мислимо на материјалну штету, морална и политичка је непроцењива.
И треће, поступак који је на иницијативу Србије спровео суд у Енглеској хапшењем и притварањем Ејупа Ганића у вези његове одговорности за напад на колону војника која се повлачила из Сарајева у Добровољачкој улици почетком маја 1992.г. Србија је тражила његову екстрадицију од Велике Британије, те му је, до судске одлуке, одређен екстрадициони притвор. Но, власти у Србији нису знале да се екстрадиција никако не може политички спровести и да играти политичке игре у екстрадиционом поступку никако није у складу са међународним конвенцијама. После не баш кратког притвора и велике халабуке у целом свету, екстрадициони поступак је окончан не само неуспехом по Србију, него и њеном великом срамотом. Формално, то је учињено одлуком суда у Вестминстеру од 27.07.2010.г. У једној пристојно образложеној одлуци на 14 страна судија Тим Wоркман открива да су српски властодршци злоупотребили екстрадициони поступак у политичке сврхе те се стога захтев за екстрадицију одбија.
Након тога, пред медијима, Б. Тадић исказује запрепашћеност и увређеност, али ипак ни жалбу не сме да изјави. Ако неко сматра да одлука није у реду, онда треба да одговара због не изјављивања жалбе. Не изјављиивање жалбе у адвокатури је иначе, веома опасна ствар. Но, то они који се као надриписари баве адвокатуром, као што је то чинио Б. Тадић, не знају. Али шта је са трошковима и бруком, шта је са великом накнадом штете Ганићу, зашто о томе властодршци ћуте? Мораће и то да дође на ред.
За све ове поступке који су резултирали страховитим поразима и штетом по Србију и њене грађане, хвалисави и неразумни политичари – штеточине, нису консултовали ни адвокатуру, нити професуру па ни судије и тужиоце, којима је то посао. Све то они сами најбоље знају. Па сами ће и да одговарају за то, то се никако не може опростити.
Ако су све судске утакмице изгубљене, очигледно је да треба мењати селектора, тим пре што је и лаицима јасно да је управо селектор далеко највећи проблем. Замислимо например, селектора тениске репрезентације Србије који за играче тениса постави фудбалере,чак иако имамо најбоље светске тенисере, па им још он одређује како ће да играју иако је он сам например, ватерполиста. То се у нашем кривичном праву зове кривично дело злоупотребе службеног положаја и тек га треба применити на правом месту.
Биће велика грешка нових власти, надам се да ће до промене доћи, ако не позове на одговорност властодршце који су нанели историјске штете Србији и њеним грађанима. Наравно, не ради се о политичкој одговорности, него о кривичној и материјалној. У питању су историјске и непоправљиве штете Србији. Не треба заборавити ни то да је ово што је овде изнето само кап у мору штеточинског рада у правном функционисању Србије.
Обезбедићемо им квалитетно и поштено суђење, ако треба дозволиће им се и да их бране добри – историчари. Па, они и јесу за историју и њено сметлиште.
Нажалост, нове власти Србије, а сада већ старе, нису штеточине позвали на одговорност како се то у претпоследњем пасусу датог текста тражи.
Нешто мало је учињено извесним отклоном од неких личности против чијег деловања је уперен предметни текст. Али, нема онога што је најглавније – адекватне реакције у виду њихове кривичне и материјалне одговорности.
Ту постоји још и нешто много горе. Личности су промењене али не и такав модел понашања. Цео тај приступ је чак и уназађен, што је пре тога било тешко и теоријски замислити.
Укратко речено, и то је оно што је најбитније за нашу професију и однос исте са властодршцима, адвокати се уопште не питају ништа чак и по чисто правним питањима од капиталне важности за наше грађане и њихову државу. Доносе се најгоре могуће одлуке у областима у којима би адвокатура не само својим правничким знањима и искуством, него и искуством у погледу обраде и баратања чињеницама тј. чисто животним искуствима, могла много да помогне.
Овога пута се елиминисање адвокатуре из тих токова врши још уз велове тајности, и опет још горе, уз страховиту пропаганду, најчешће са накарадном и извитопереном логичком позадином која је у суштини удар на здрави људски разум. Једноставније речено, уз страховито заглупљивање, као што је например “отварање поглавља 35.” Дегутантно нам је и помињати све што је о овоме последњем речено, а ради се о најпростијем техничком акту којим се довршавају сасвим споредни и скоро потпуно небитни остаци техничке природе настали након предаје Косова. Онај ко се хвали са овим актом, чак и када би предаја Косова свима била добродошла, може бити само личност са најозбиљнијим психичким проблемима Али таквих примера је безброј и то сваког дана већ више година.
Са тим заглупљивањем не преза се ни у областима у којима смо ми адвокати неприкосновени. Например, путем изјава за штампу министра полиције о току истраге и даљим намерама, све у пратњи кордона жандармерије, а пропраћено свакојаким најблаже речено, небулозама. То треба да остави утисак на грађане, али како онда да се адвокати уклопе у такав небулозни контекст којим је чак и цела јавност путем бескрупулозних медија загађена ? Или, опет например, како се држати онога што знамо о значају полиграфа када се огромној већини народа са највишег места вишеструко и медијски нападно сервирају потпуно погрешне информације и поставке. О истима је чак и Трибунал у Хагу рекао све одбивши не само да изводи такав “доказ” него чак одбивши да се већ израђени полиграфски тест заприми у спис јер је могући “загађивач доказа”. Адвокатска “струка и наука” никако не иде заједно са оваквим понашањем политичара, неко ту мора да се промени. Ако се ми променимо, променићемо оно што смо као струка више од две хиљаде година учили и радили.
Да резимирамо, адвокатуре у Србији нема нигде, све важније промене које су уследиле још од Другог светског рата извршене су без учешћа адвокатуре. Од увођења самоуправљања, до приватизације средстава за производњу, тј. промена државног система и својинских облика, промена свих устава, питања суксцесије бивше СФРЈ, питања Косова и Метохије, међународних санкција, НАТО бомбардовања, питања рата и мира, питања свих међународних спорова не само оних о којима је овде било речи (можемо се само подсетити још и спора по питању геноцида са Хрватском), па чак и питања функционисања Трибунала у Хагу. Ово последње је заиста, морамо рећи веома дрско од стране властодржаца, јер су управо адвокати 99% извор практичних и стручних сазнања о функционисању Трибунала у Хагу.
А дрскости оваквих политичара нема краја, то адвокатура мора да схвати. Па политичари су доказали да им ни шест месеци не функционисања не само адвокатуре, него тиме практично и целог правосуђа не значи баш ништа, што није далеко од помисли да тај рок не само да може да буде дужи, него и да то буде трајно решење, мање или више замаскирано.
Међутим, одсуство адвокатуре у процесима који су углавном значили несрећу за ову државу и њене грађане, иако је нека врста “алибија”, ипак није за похвалу. То што је искључена из штеточинских послова, није оправдање, адвокатура је морала сама изборити место које јој припада и са те позиције супротставити се очигледно погрешним потезима и манипулацијама целим друштвом.
Све ове ставове не треба да замагљује чињеница да су у пар наврата (сада већ давно) и адвокати заузимали неке министарске фотеље. Али, то сигурно није било по основу адвокатске делатности и зато што су адвокати, него управо и само зато што су ти појединци били политичари. У сваком случају, о наведеним битним питањима нису инструкције примали од адвокатуре него од других политичара. Можда би нешто значило када би, као например у САД и В. Британији, већина председника државе били адвокати. Господин Б. Обама је 44 – ти председник САД, а 26-ти који се по америчким стандардима зове адвокатом. Чак му је и супруга адвокат. У Конгресу је и до 60% таквог кадра. Па ако већ стремимо усвајању бројних америчких решења, као што је например случај са кривичном процедуром, како можемо радити потпуно обрнуто када је у питању овај аспект.
Ако бисмо хтели да утешимо политичаре у овој земљи у њиховом страху од престанка функција, а који по правилу, и немају неког другог занимања, знања или вештина, због чега се, на узгред, треба и материјално обезбедити, могли бисмо рећи да код нас адвоката ипак нема толике похлепе за голом политичком влашћу. Но, кад је већ то професија која даје такве кадрове у најразвијенијим земљама које су нам узор (по правилу само у оном лошем, али не и добром), требало би бар неупоредиво више да ослушкују и прихватају шта мисли адвокатура.
Коначно, без лажне скромности, чини се да је то ипак струка која је, по природи својих знања и искустава, најпогоднија и најоспособљенија за такве функције, о чему говори и искуство најразвијенијих нација. Сем тога, лојалност према онима који су нас изабрали да заступамо њихове интересе, неупоредиво нам више значи него што је то случај са садашњим политичарима. На ова последња размишљања треба стално да подсећамо не само сами себе, него још више, наше политичаре.
Адвокатура нема утицаја на политику, а видимо докле је политика довела. С друге стране, политика има утицаја на адвокатуру, па и то видимо куда иде. Али, ако адвокатуру чини интелектуална елита, онда би бар требала да схвати да је у политици на делу програм који је овај аутор у неким страним медијима назвао као “цретинизатион оф тхе натион” (кретенизација нације) и да је она последња која треба томе да подлегне.
——————————————————————-
Београд, јануара 2016.
Аутор је адвокат и универзитетски наставник са близу четири деценије праксе како пред националним, тако и међународним судовима, доктор правних наука из области међународног кривичног права са мноштвом објављених радова.
…