Advokatura i političari

Poštovane koleginice i kolege,

u prilogu vam dostavljam sjajan tekst advokata dr Slobodana Stojanovića iz Beograd, jednog od naših najboljih poznavalaca međunarodnog i međunarodnog krivičnog prava.

S kolegijalnim poštovanjem,

Veljko Delibašić

Dr Slobodan Stojanović

advokat iz Beograda

ADVOKATURA  I  POLITIČARI

Nesumnjivo je da ovakva tema podrazumeva bezbroj aspekata koji se takoreći svakodnevno ispoljavaju na prostorima ove države. Na ovom mestu se daje samo jedan mali segment tog odnosa, čini nam se veoma bitan.

Zapravo, radi se o tekstu koji je autor ovog rada lično i samoinicijativno predao tadašnjim funkcionerima Srpske napredne stranke Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću, a koji se ovde daje u integralnom tekstu. To je učinjeno u proleće 2012.g. Politički rečeno, sa željom da se stručno pomogne u kampanji protiv dotadašnjih vlastodržaca u Srbiji. No, politika nikad nije bila preokupacija ovog autora i prava i najiskrenija želja je bila da se opisane anomalije više nikad ne ponove, da se štetočine uklone sa mesta na kojima mogu činiti ovakve štete, kao i da krivično i materijalno odgovaraju za svoja dela. Nažalost, iako su ličnosti promenjene, model ponašanja u međuvremenu ni najmanje nije promenjen, što je i rezultiralo konačnim opredeljenjem da se ovaj tekst objavi.

TRI  KAPITALNA  MEĐUNARODNA SUDSKA  POSTUPKA  I  ODGOVORNOST VLASTODRŽACA SRBIJE

Prosto je neverovatno koliko malo pažnje je posvećeno međunarodnim sudskim postupcima u kojima je Republika Srbija u poslednjih pet godina bila glavni akter i koji su se na najneslavniji način po nju okončali. Postupcima koji su napravili neizbrisivu istorijsku katastrofu interesima Srbije i njenih građana, a za koje je skoro isključivo zaslužna aktuelna politička vlast.

Radi se o postupku po tužbi BiH protiv Srbije zbog genocida u završnom delu pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, postupku pred Generalnom skupštinom UN i Međunarodnim sudom pravde radi savetodavnog mišljenja o deklaraciji nezavisnosti Kosova, kao i postupku protiv Ejupa Ganića zbog zločina u Dobrovoljačkoj ul. u Sarajevu pred sudom u Velikoj Britaniji.

Završni deo postupka po tužbi BiH po Konvenciji o genocidu nikako ne može služiti na čast bilo kojoj ozbiljnoj državi.Vlastodršci Srbije su uputili, po svom izboru veoma  slabu ekipu koja će predstavljati Srbiju. Praktično, pred sudom su priznali genocid, pa se sud dalje nije mnogo ni upuštao u njegovo postojanje, posebno na strani države kao pravnog lica. A onda su, da parafraziramo suštinu, rekli: sve je kriv Milošević, a ne mi. Krajnje neozbiljno čak i za laike u međunarodnom pravu. I to po tužbi za genocid koja je upućena tri godine pre Srebrenice, koju je potpisalo neovlašćeno lice u ime jednog manjeg dela države BiH, a koja je započeta čak i time što je u BiH negirano postojanje srpskog naroda.

Poznatom stavu Međunarodnog suda pravde koji je izražen u njegovoj presudi od 26.02.2007.g. u ogromnoj meri je doprineo glavni predstavnik (agent) Srbije pred tim sudom (R. Stojanović). Citiraćemo posebno paragraf 215. Presude:

” Na kraju usmenog dela postupka stranke su u širokoj meri bile saglasne o značaju materijala Tribunala. Tužilac je od početka pridavao najveći značaj tome, Tuženi je to u početku osporavao (dok su bili raniji predstavnici Srbije – primedba SS) ali je tokom usmenog izlaganja (u završnoj fazi, dolaskom Tadićeve ekipe – primedba SS) to u najglavnijem izmenio. Prema rečima glavnog zastupnika (agenta) Srbija sada svoje stavove bazira na jurisprudenciji Tribunala čime se ustvari distancirala od ranije zauzetih pozicija. Ipak, zastupnik je izvršio određeno razlikovanje tog materijala: “Ne smatramo da celokupan materijal Tribunala za bivšu Jugoslaviju ima istu relevantnost ili dokaznu vrednost. Mi se prvenstveno oslanjamo na presude prvostepenih i Žalbenog veća Tribunala, budući da se može smatrati da jedino presude ustanovljavaju činjenice o zločinima na pouzdan način.”

Time je naša strana dala saglasnost da Međunarodni sud pravde primeni činjenične i pravne kvalifikacije o zločinima u Srebrenici isključivo na osnovu tada već pravosnažne presude Tribunala u slučaju Krstić (donekle i Blagojević)bez sopstvenog udubljivanja nakon čega se Međunarodni sud pravde potpuno oslonio na činjenične i pravne kvalifikacije Tribunala o genocidu u Srebrenici.

Sudsko veće Tribunala u predmetu Krstić, kojim je predsedavao sudija iz Portugalije A.Rodrigues i koji je “presudio Srebrenicu” (sada je sudija Ustavnog suda Kosova, to niko ne primećuje), u istom vremenu, naizmenično po 15 dana, sudilo je i predmetu Kvočka i dr. gde sam nastupao kao jedan od branilaca i nikako mi nije ulivalo poverenje, čak i u pogledu mnogo jednostavnijih stvari nego što je genocid. Daću samo par primera njihovog rada. Tako, mog branjenika je osudilo za jedno ubistvo na osnovu iskaza dva svedoka koji na potpuno različiti način interpretiraju isti događaj, a jedan od njih je prepoznao izvršioca samo po odsjaju na tavanici farova njegovog automobila, dok je to sudsko veće istovremeno potpuno prećutalo iskaze 11 svedoka, većinom žrtava o tome da to nije učinio moj branjenik. Isto tako, osudilo je mog branjenika zbog prebijanja jedne žrtve samo na osnovu iskaza te jedne jedine osobe iako ga ta osoba nije mogla ni u sudnici prepoznati između četiri lica, a Tribunalu je priložena i bolnička dokumentacija da je osuđeni u vreme prebijanja boravio u bolnici zbog amputacije prsta. Najzad, pravi biser tog veća je dat u paragrafu 560. presude Kvočka i dr. od 2.11.2001.g. gde isto navodi da je jedan od stražara učinio i polnu diskriminaciju jer je silovao samo žene a ne i muškarce.

No, značajnije je da sam, imajući u vidu moguće implikacije paralelnog sudovanja Međunarodnog suda pravde po tužbi BiH i Tribunala u Hagu i to po nekoliko istih pitanja, oktobra 2000-te godine pokrenuo pred Tribunalom interlokutorni postupak radi utvrđivanja odnosa ta dva sudska organa unutar UN i njihovih međusobnih odluka. Učinio sam to upravo sa namerom da odluke Međunarodnog suda pravde ne budu nikako vezane za odluke Tribunala i da se predupredi ono što se dogodilo u presudi iz 2007.g. Taj postupak koji je trajao 15 meseci i koji je okončan odlukom Žalbenog veća Tribunala bio je propraćen jedino iz Vašingtona (Washington College of Law, Human Rights Brief, Vol 9, Issue 1 (2001), dok su predstavnici Srbije pred Međunarodnim sudom pravde pokazali  savršenu nezainteresovanost za to.

U svakom slučaju, svaka ozbiljna država bi takve teške kvalifikacije, kao što je genocid, izložila jednoj daleko ozbiljnijoj proveri pred Međunarodnim sudom pravde, posebno s obzirom na skepsu, čak i najvećih svetskih autoriteta po pitanju genocida (napr. W.Schabas) kada je reč o praksi Tribunala, pa čak i nekih kolebanja kod samog Tribunala. Zašto to nije učinjeno, odgovorni su na prvom mestu selektori ekipe koja je poslata pred Međunarodni sud pravde da prizna genocid.

Druga sudska procedura odnosi se na savetodavno mišljenje koje je 22.07.2010.g. dao Međunarodni sud pravde u Hagu, po rezoluciji Generalne skupštine UN br. 63/3 od 08.10.2008.g. a koja je doneta na inicijativu Srbije. Pitanje koje je, kako Međunarodni sud pravde kaže, doslovce formulisano od strane Srbije (v. paragraf  53. savetodavnog mišljenja), a koje glasi:

– da li je deklaracija nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom.

Odnosilo se to na Kosovo, ali je pitanje, kaže Međunarodni sud, i principijelno postavljeno.

Ko je formulisao ovako pitanje koje, od svih mogućih pitanja, jedino garantuje siguran neuspeh? Uprkos tome što je mogao u vezi statusa Kosova postaviti bilo koje pitanje.

Pitanje je formulisao V.Jeremić, tada ministar inostranih poslova, a sada još i “Predsednik Novaka Djokovića i dr”, pa i kandidat za “Predsednika Sveta”. Izgleda, dobar pravnik i dobar teniser, iako je završio tehničke nauke. Ali završio je i program grčkog bogataša Kokkalisa predviđen za studente Jugoistočne Evrope u harvardskoj Kenedi školi, što ipak nije baš isto kao i “magistrirao na Harvardu”, kako mu to često piše. Tamo je morao saznati koji je najvažniji praznik u SAD. To je 4. Juli ili Dan deklaracije nezavisnosti. Sećanje na 4.7.1776. kada je više severnoameričkih kolonija donelo deklaraciju nezavisnosti od engleske krune. I sada će, dok se svake godine širom SAD slavi deklaracija nezavisnosti, Međunarodni sud pravde doneti odluku da deklaracija nezavisnosti nije u skladu sa međunarodnim pravom. I iz toga dalje, da SAD nisu ni država. A Afriku, Aziju i J. Ameriku, gde je doneto mnogo desetina, ako ne i više deklaracija nezavisnosti, posebno od kolonijalnog ropstva, nećemo ni pominjati.

Ovakvo pitanje ne bi nikome sugerisao ni advokat početnik u nekom najbanalnijem seosko-komšijskom sporu. Pitamo se samo da li je ovo pitanje bilo samo veoma glupo, ili veoma zlonamerno po Srbiju, ili oboje?

Kako kaže Povelja UN (čl. 96.) i Statut Međunarodnog suda pravde (čl. 65. st.1.), pred tim sudom se mogu postavljati isključivo pravna pitanja. Pošto i inače ignoriše i omalovažava sve pravnike u Srbiji,  B. Tadić, verovatno da bi još više pojačao šanse za neuspeh, pred taj Sud šalje – istoričara ! Njegovog savetnika D.Batakovića. Moguće je da je dobar istoričar, nisam kompetentan za te ocene, ali u Hagu nije uopšte bilo reči o istoriji nego o složenim pitanjima medjunarodnog materijalnog i procesnog prava, što su “španska sela” za jednog istoričara. Sem toga, vođa pravnog tima pred najvišom sudskom instancom na svetu – nije pravnik ! Ovo sigurno ni Hitleru, niti Staljinu ne bi palo na pamet, oni su u ovakvim slučajevima ipak postavljali pravnike iako ih baš nisu voleli.

Izgleda da u “našem vrhu” preovladava stav da pravnike treba stavljati u poljoprivredu da je svojim znanjem unapređuju, kako je to učinjeno i sa našim ministrom Petrovićem.

Naravno, Srbija je i u tom postupku izgubila, nismo informisani samo koliko sve to košta i zašto to treba da plate građani Srbije. Mislimo na materijalnu štetu, moralna i politička je neprocenjiva.

I treće, postupak koji je na inicijativu Srbije sproveo sud u Engleskoj hapšenjem i pritvaranjem Ejupa Ganića u vezi njegove odgovornosti za napad na kolonu vojnika koja se povlačila iz Sarajeva u Dobrovoljačkoj ulici početkom maja 1992.g. Srbija je tražila njegovu ekstradiciju od Velike Britanije, te mu je, do sudske odluke, određen ekstradicioni pritvor. No, vlasti u Srbiji nisu znale da se ekstradicija nikako ne može politički sprovesti i da igrati političke igre u ekstradicionom postupku nikako nije u skladu sa međunarodnim konvencijama. Posle ne baš kratkog pritvora i velike halabuke u celom svetu, ekstradicioni postupak je okončan ne samo neuspehom po Srbiju, nego i njenom velikom sramotom. Formalno, to je učinjeno odlukom suda u Vestminsteru od 27.07.2010.g. U jednoj pristojno obrazloženoj odluci na 14 strana sudija Tim Workman otkriva da su srpski vlastodršci zloupotrebili ekstradicioni postupak u političke svrhe te se stoga zahtev za ekstradiciju odbija.

Nakon toga, pred medijima, B. Tadić iskazuje zaprepašćenost i uvređenost, ali ipak ni žalbu ne sme da izjavi. Ako neko smatra da odluka nije u redu, onda treba da odgovara zbog ne izjavljivanja žalbe. Ne izjavljiivanje žalbe u advokaturi je inače, veoma opasna stvar. No, to oni koji se kao nadripisari bave advokaturom, kao što je to činio B. Tadić, ne znaju. Ali šta je sa troškovima i brukom, šta je sa velikom naknadom štete Ganiću, zašto o tome vlastodršci ćute?  Moraće i to da dođe na red.

Za sve ove postupke koji su rezultirali strahovitim porazima i štetom po Srbiju i njene građane, hvalisavi i nerazumni političari – štetočine, nisu konsultovali ni advokaturu, niti profesuru pa ni sudije i tužioce, kojima je to posao. Sve to oni sami najbolje znaju. Pa sami će i da odgovaraju za to, to se nikako ne može oprostiti.

Ako su sve sudske utakmice izgubljene, očigledno je da treba menjati selektora, tim pre što je i laicima jasno da je upravo selektor daleko najveći problem. Zamislimo naprimer, selektora teniske reprezentacije Srbije koji za igrače tenisa postavi fudbalere,čak iako imamo najbolje svetske tenisere, pa im još on određuje kako će da igraju iako je on sam naprimer, vaterpolista. To se u našem krivičnom pravu zove krivično delo zloupotrebe službenog položaja i tek ga treba primeniti na pravom mestu.

Biće velika greška novih vlasti, nadam se da će do promene doći, ako ne pozove na odgovornost vlastodršce koji su naneli istorijske štete Srbiji i njenim građanima. Naravno, ne radi se o političkoj odgovornosti, nego o krivičnoj i materijalnoj. U pitanju su istorijske i nepopravljive štete Srbiji. Ne treba zaboraviti ni to da je ovo što je ovde izneto samo kap u moru štetočinskog rada u pravnom funkcionisanju Srbije.

Obezbedićemo im kvalitetno i pošteno suđenje, ako treba dozvoliće im se i da ih brane dobri – istoričari. Pa, oni i jesu za istoriju i njeno smetlište.

Nažalost, nove vlasti Srbije, a sada već stare, nisu štetočine pozvali na odgovornost kako se to u pretposlednjem pasusu datog teksta traži.

Nešto malo je učinjeno izvesnim otklonom od nekih ličnosti protiv čijeg delovanja je uperen predmetni tekst. Ali, nema onoga što je najglavnije – adekvatne reakcije u vidu njihove krivične i materijalne odgovornosti.

Tu postoji još i nešto mnogo gore. Ličnosti su promenjene ali ne i takav model ponašanja. Ceo taj pristup je čak i unazađen, što je pre toga bilo teško i teorijski zamisliti.

Ukratko rečeno, i to je ono što je najbitnije za našu profesiju i odnos iste sa vlastodršcima, advokati se uopšte ne pitaju ništa čak i po čisto pravnim pitanjima od kapitalne važnosti za naše građane i njihovu državu. Donose se  najgore moguće odluke u oblastima u kojima bi advokatura ne samo svojim pravničkim znanjima i iskustvom, nego i iskustvom u pogledu obrade i baratanja činjenicama tj. čisto životnim iskustvima, mogla mnogo da pomogne.

Ovoga puta se eliminisanje advokature iz tih tokova vrši još uz velove tajnosti, i opet još gore, uz strahovitu propagandu, najčešće sa nakaradnom i izvitoperenom logičkom pozadinom koja je u suštini udar na zdravi ljudski razum. Jednostavnije rečeno, uz strahovito zaglupljivanje, kao što je naprimer “otvaranje poglavlja 35.” Degutantno nam je i pominjati sve što je o ovome poslednjem rečeno, a radi se o najprostijem tehničkom aktu kojim se dovršavaju sasvim sporedni i skoro potpuno nebitni ostaci tehničke prirode nastali nakon predaje Kosova. Onaj ko se hvali sa ovim aktom, čak i kada bi predaja Kosova svima bila dobrodošla, može biti samo ličnost sa najozbiljnijim psihičkim problemima  Ali takvih primera je bezbroj i to svakog dana već više godina.

Sa tim zaglupljivanjem ne preza se ni u oblastima u kojima smo mi advokati neprikosnoveni. Naprimer, putem izjava za štampu ministra policije o toku istrage i daljim namerama, sve u pratnji kordona žandarmerije, a propraćeno svakojakim najblaže rečeno, nebulozama. To treba da ostavi utisak na građane, ali kako onda da se advokati uklope u takav nebulozni kontekst kojim je čak i cela javnost putem beskrupuloznih medija zagađena ? Ili, opet naprimer, kako se držati onoga što znamo o značaju poligrafa kada se ogromnoj većini naroda sa najvišeg mesta višestruko i medijski napadno serviraju potpuno pogrešne informacije i postavke. O istima je čak i Tribunal u Hagu rekao sve odbivši ne samo da izvodi takav “dokaz” nego čak odbivši da se već izrađeni poligrafski test zaprimi u spis jer je mogući “zagađivač dokaza”.  Advokatska “struka i nauka” nikako ne ide zajedno sa ovakvim ponašanjem političara, neko tu mora da se promeni. Ako se mi promenimo, promenićemo ono što smo kao struka više od dve hiljade godina učili i radili.

Da rezimiramo, advokature u Srbiji nema nigde, sve važnije promene koje su usledile još od Drugog svetskog rata izvršene su bez učešća advokature. Od uvođenja samoupravljanja, do privatizacije sredstava za proizvodnju, tj. promena državnog sistema i svojinskih oblika, promena svih ustava, pitanja sukscesije bivše SFRJ, pitanja Kosova i Metohije, međunarodnih sankcija, NATO bombardovanja, pitanja rata i mira, pitanja svih međunarodnih sporova ne samo onih o kojima je ovde bilo reči (možemo se samo podsetiti još i spora po pitanju genocida sa Hrvatskom), pa čak i pitanja funkcionisanja Tribunala u Hagu. Ovo poslednje je zaista, moramo reći veoma drsko od strane vlastodržaca, jer su upravo advokati 99% izvor praktičnih i stručnih saznanja o funkcionisanju Tribunala u Hagu.

A drskosti ovakvih političara nema kraja, to advokatura mora da shvati. Pa političari su dokazali da im ni šest meseci ne funkcionisanja ne samo advokature, nego time praktično i celog pravosuđa ne znači baš ništa, što nije daleko od pomisli da taj rok ne samo da može da bude duži, nego i da to bude trajno rešenje, manje ili više zamaskirano.

Međutim, odsustvo advokature u procesima koji su uglavnom značili nesreću za ovu državu i njene građane, iako je neka vrsta “alibija”, ipak nije za pohvalu. To što je isključena iz štetočinskih poslova, nije opravdanje, advokatura je morala sama izboriti mesto koje joj pripada i sa te pozicije suprotstaviti se očigledno pogrešnim potezima i manipulacijama celim društvom.

Sve ove stavove ne treba da zamagljuje činjenica da su u par navrata (sada već davno) i advokati zauzimali neke ministarske fotelje. Ali, to sigurno nije bilo po  osnovu advokatske delatnosti i zato što su advokati, nego upravo i samo zato što su ti pojedinci bili političari. U svakom slučaju, o navedenim bitnim pitanjima nisu instrukcije primali od advokature nego od drugih političara. Možda bi nešto značilo kada bi, kao naprimer u SAD i V. Britaniji, većina predsednika države bili advokati. Gospodin B. Obama je 44 – ti predsednik SAD, a 26-ti koji se po američkim standardima zove advokatom. Čak mu je i supruga advokat. U Kongresu je i do 60% takvog kadra. Pa ako već stremimo usvajanju brojnih američkih rešenja, kao što je naprimer slučaj sa krivičnom procedurom, kako možemo raditi potpuno obrnuto kada je u pitanju ovaj aspekt.

Ako bismo hteli da utešimo političare u ovoj zemlji u njihovom strahu od prestanka funkcija, a koji po pravilu, i nemaju nekog drugog zanimanja, znanja ili veština, zbog čega se, na uzgred, treba i materijalno obezbediti, mogli bismo reći da kod nas advokata ipak nema tolike pohlepe za golom političkom vlašću. No, kad je već to profesija koja daje takve kadrove u najrazvijenijim zemljama koje su nam uzor (po pravilu samo u onom lošem, ali ne i dobrom), trebalo bi bar neuporedivo više da osluškuju i prihvataju šta misli advokatura.

Konačno, bez lažne skromnosti, čini se da je to ipak struka koja je, po prirodi svojih znanja i iskustava, najpogodnija i najosposobljenija za takve funkcije, o čemu govori i iskustvo najrazvijenijih nacija. Sem toga, lojalnost prema onima koji su nas izabrali da zastupamo njihove interese, neuporedivo nam više znači nego što je to slučaj sa sadašnjim političarima. Na ova poslednja razmišljanja treba stalno da podsećamo ne samo sami sebe, nego još više, naše političare.

Advokatura nema uticaja na politiku, a vidimo dokle je politika dovela. S druge strane, politika ima uticaja na advokaturu, pa i to vidimo kuda ide. Ali, ako  advokaturu čini intelektualna elita, onda bi bar trebala da shvati da je u politici na delu program koji je ovaj autor u nekim stranim medijima nazvao kao “cretinization of the nation” (kretenizacija nacije) i da je ona poslednja koja treba tome da podlegne.

——————————————————————-

Beograd, januara 2016.