Објављено дана 01. 11. 2015
Пише: др Горан П. Илић
 | Аутор чланка је редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду и заменик председника Уставног суда Републике Србије. |
Бејах пре неки дан помало затечен, а у исти мах и почаствован позивом мог уваженог колеге и некадашњег студента г. Александра Н. Ђорђевића, адвоката из Београда, да напишем текст за нови блог који ће се налазити на сајту Адвокатске коморе Србије. Господин Ђорђевић ми је у својству уредника објаснио да је блог замислио као место на којем би свеколика правничка струка имала прилику да расправља о питањима практичног, теоријског, конкретног или начелног карактера, а мој би прилог дебату требало да покрене. Први утисак ми је био да сам добио релативно лак задатак, јер је област којом се бавим налик градилишту на којем се већ скоро две деценије одвијају интензивни радови. Иако се њихов завршетак још не назире, чинило ми се да из постојећег казненог права није тешко издвојити једно, два или чак неколико питања процесног или материјалног карактера о којима би се дало расправљати.
Понешто би се дало написати о оправданости увођења казне доживотног затвора, преклапању прекршајних и кривичних инкриминација и (не)могућности вођења поступка због пресуђене ствари, потреби постојања привредних преступа као посебне врсте казнених дела у нашем правном систему или законским одредбама о одговорности правних лица за кривична дела које су практично не примењују. А тек о важећим законским прописима о кривичном поступку којима се приговара да „удаљују“ материјалну истину из суднице, доводе у питање једнакост оружја привилеговањем јавног тужиоца на штету окривљеног или продубљују проблем неразумног трајања поступка. Дискусију сам могао да отворим и изношењем става о захтеву за независношћу јавног тужилаштва којом би била оснажена постојећа самосталност ове институције или освртом на дилему о једном или више апелационих судова у циљу уједначене примене права.
У протеклом периоду ми је пажњу привукла и расправа (вођена поводом једне судске одлуке о рехабилитацији) о могућности примене права на правично суђење у кривичним поступцима који су вођени након Другог светског рата. Ова тема ми се учинила погодном због улоге браниоца и (не)могућности да у току кривичног поступка контактира с окривљеним, а нарочито због чињенице да је због обављања своје професионалне дужности проглашен за државног непријатеља и за то „примерено“ осуђен. Под утицајем наше свакодневице ломио сам се да кажем коју о значају полиграфа за трајање (да не кажем, изостанак) кривичног поступка, медијизацији појединих кривичних случајева, повишеном прагу толеранције коју јавне личности треба да покажу у односу на медијско извештавање, делотворности захтева за заштиту законитости као услову за изјављивање уставне жалбе … И нашло би се ту још поприлично ствари за навођење.
С обзиром да су теме које помињем у највећој мери везане за област кривичног односно казненог права, а замисао уредника блога г. Ђорђевића је да колегама правницима пружи прилику за расправљање и о питањима из области грађанског, управног или привредног права, закључио сам да је неумесно да се у уводном тексту бавим одређеним питањем, већ је боље да у простор који је преда мном само суздржано закорачим односно да на путу који је пред нама оставим запис уопштеног карактера остављајући тако могућност колегиницама и колегама које долазе наком мене да бирају правце којима ће се кретати.
Ипак, не могу а да се не запитам да ли нам изобиље правних питања, противречности, неодумица и спорова које водимо у вези с темама које се односе на нашу струку не говори можда да право код нас још увек није пустило корен на начин на који се то збило у земљама које с разлогом називамо правним државама. Владавина права јесте идеал који нам измиче као сенка Петру Пану, али док је другима она на дохват руке и умакне им у последњи час, нас одликује недостатак одговарајућег инстутуционалног супстрата у оквиру којег би сенке могле да настану односно право да заживи.
Не желим да прихватим идеју да је то ствар овог поднебља, да такви какви смо једноставно нисмо у стању да схватимо важност права, већ се понашамо стихијски као река која, као што Андрић рече, не да мосту на себе. Посао који нам предстоји још увек је у великом мери сизифоски, па би му ваљало приступити на начин како је то наш велики писац својевремено написао у једној посвети. Наиме, с обзиром да су све Дрине на овом свету криве јасно је да никада нећемо успети да их исправимо, али то не значи да смемо престати да то чинимо.
Блог који почиње данас да живи доживљам управо као један такав покушај. И то више него подобан.
Проф. др Горан П. Илић
Извор: https://blog.aks.org.rs/p>
…
