Објављено дана: 01. 11. 2015.
Пише: адвокат Југослав Тинтор
 |
Кључни недостаци ЗКП-а:
1) проблематична тајност и неодређено трајање истраге, |
Наредба о спровођењу истраге се не доставља окривљеном одмах тако да први део кривичног поступка од доношења наредбе до њеног достављања окривљеном – у потпуној тајности може трајати неодређено дуго,а не познаје никаква права одбране. Окривљени који не зна да се против њега спроводи истрага не може остварити право на разгледање списа и право на предлагање доказа. Оваквом одредбом крши се право на приступ суду и право на разуман рок. ЗКП треба да прописује доставу наредбе без одлагања и делотворан механизам судске заштите од незаконитог – арбитрерног кривичног гоњења.
Када одбрана предложи да се издвоји неки доказ, јер је незаконит – ЗКП допушта само жалбу тужиоца против решења којим се усваја предлог, али не и жалбу браниоца против решења којим се тај предлог одбија. Због тога у поступцима фигурира много доказа о чијој законитости није дефинитивно одлучено а ови докази се користе приликом извођења других доказа. ЗКП прописује да се судске одлуке не могу заснивати на доказима који су проистекли из незаконитих, али коришћење незаконитог доказа више није апсолутно битна повреда поступка, тако да је принцип плода отровног дрвета начелно прокламован, али суштински девалвиран кроз остале законске одредбе. ЗКП треба да прописује делотворан процесни механизам за благовремено раздвајање законитих и незаконитих доказа како би се онемогућила контаминација доказа током поступка.
Обавеза браниоца да пре завршетка истраге омогући тужиоцу разматрање списа одбране и обавеза браниоца да предложи све доказе још на припремном рочишту у супротности је са претпоставком невиности и правилом да је тужилац тај који је дужан да доказује кривицу, а не одбрана невиност. На овај начин окривљени је практично присиљен изнети доказе и разоткрити концепцију одбране већ на самом почетку поступка. Право на одбрану ћутањем, право окривљеног да сам себе није дужан инкриминисати као и право да се окривљени брани на начин и у тренутку за који сматра да је за њега најповољнији представља срж права на правично суђење. Браниоцу се мора оставити могућност да слободно одлучи које ће доказе супротставити доказима тужилаштва, али тек када сагледа резултате извођења доказа тужилаштва на главном претресу.
Искази сведока прикупљени у тужилачкој истрази постају докази аутоматски – тако што се достављају суду уз оптужницу, а искази саокривљених из других поступака читају се без могућности њиховог саслушања. Ова решења представљају превелика одступања од начела непосредности и контрадикторности кривичног поступка. Тужилац треба да предлаже и уводи доказе на главни претрес, а окривљени има право да преиспита доказе оптужбе, које пракса Европског суда за људска права препознаје као суштинско право одбране. Неопходно је прецизно и крајње рестриктивно прописати услове под којима доказ прикупљен у тужилачкој истрази може бити узет у основу судске одлуке – без преиспитивања на главном претресу.
Закон не прописује јасна правила доказивања, детаљна правила испитивања и право приговора на питање. Недоречености у ЗКП-у остављају простор за различита тумачења која резултирају неједнакошћу тужилачке и судске праксе. Посебно је неједнака пракса када је реч о доказној иницијативи суда код прикупљања доказа на главном претресу која доводи у питање остварење права на правично суђење. Суд не сме помагати јавном тужиоцу у доказивању оптужбе јер би то значило да оптужбу у фази истраге доказује јавни тужилац, а у фази главног претреса јавни тужилац уз помоћ суда који отклања последице тужилачких пропуста у потрази за „материјалном истином“. Међутим, решење према којем суд може интервенисати у доказни поступак само у корист окривљеног, али не и у корист јавног тужиоца било би у функцији остварења права на правично суђење које представља индивидуално право окривљеног – грађанина, а не право јавног тужиоца као државног органа.
адвокат Југослав Тинтор
Извор:https://blog.aks.org.rs/…
